Godine 2013., točnije već na kraju tog ljeta, dobila sam poruku jedne drage djevojke kao odgovor na postove koje sam tada pisala. Glasila je baš ovako:
“Samo sam htela da se javim i pozdravim te, jer sam čitajući tvoje postove shvatila da delimo ljubav prema Rusiji i putovanjima uopšte... Ja studiram ruski jezik, i na jesen planiram da upišem doktorske studije. Sada završavam master i pišem rad na temu sovjetske dokumentarne fotografije. Za sada sam posetila samo Moskvu, pre dve godine i ispunila svoj san, ali imam neizmernu zelju da se opet vratim u Rusiju...”
Nina Simonović je otada obišla lijep dio svijeta, iako, vjerujem, rekla bi da je to tek početak. Ninin rad pratim kroz članke koje redovito objavljuje u online časopisu Plezir. Kad sam ju zamolila da mi napiše još dvije-tri riječi o sebi, čim sam vidjela opis koji je poslala, znala sam da ne želim ništa mijenjati nego citirati. Jer, Nina piše tako slikovito da jednostavno ne želim kvariti tu dinamiku riječi u toj njezinoj rečenici koju, čini se, tako spontano slaže.
Sretna sam što poznajem Ninu, prekrasnu osobu, sjajnog stila i izvrsnih tekstova, koja riječ Lepota piše velikim slovom.
“Nina je rođena u Srbiji ali poslednje 3 godine živi na putu, kao digitalni nomad. Na papiru je zvanično Master profesor Ruske književnosti, a nezvanično je pokreću planine, svi slojevi umetnosti i neprekidna potraga za Lepotom širem naše planete. Između ostalog, pisanom reči doprinosi i sadržaju Plezir magazina još od njegovog osnivanja 2013.godine, a verovatno najveća želja joj je da sve svoje priče i avanture jednog dana objedini u knjizi sa tvrdim povezom.“
Sjećam se da si mi te 2013. godine rekla da si već bila u Moskvi ranije i onda u veljači ove godine ugledam da se skićeš baš po tom našem zajedničkom gradu. Koja iskustva te vežu s tim nevjerojatnim gradom?
I dalje se sećam tog popodneva u kasno leto 2011-e kada sam stajala na Crvenom Trgu i pozdravljala se s Moskvom. I dalje se sećam tačne misli koja mi je tada prošla kroz glavu: „Ovo nije zbogom, već samo do sledećeg susreta, a vratiću ti se sigurno opet.“
Moskva i ja smo se prvi put ugledale pre skoro 9 godina kada sam preko studija otišla na leto u Institut ruskog jezika Puškin. To je bio moj prvi susret sa gradom te (fizičke) veličine ali i veličinom-arhitekturom, veličinom-umetnošću, veličinom-književnošću, veličinom-istorijom. Gladna sve te lepote oberučke sam je prihvatila, moje oči i uši su upijale prizore sa ulica, iz galerija, muzeja, parkova i brižno to sačuvale za nostalgične trenutke koji bi usledili u narednim godinama. Moj ponovni susret sa Moskvom se desio februara ove godine. Pri sletanju na aerodrom uzbuđenje je bilo tu, ali pritajeno, skriveno iza nedostatka sna, dok me pri ulasku u metro dočekao onaj specifični miris grada koji je okinuo gomilu slika u glavi i tada mi je zaista bilo jasno da sam opet tu.
“Ponovljene destinacije volim ne samo zato sto imam drugu priliku da posetim sve te voljene ulice...”
Je li ti drugi odlazak u Moskvu dao sigurnost i ljepotu toga što si već bila tamo? U kojim trenucima si to osjetila?
To je poseban vid punog srca. Prvih dana, hodajući istim onim ulicama kao pre 9 godina i gledajući te iste monumentalne građevine sećanja su samo navirala. Toliko, da sam u jednom trenutku osetila kao da glumim samu sebe u svom filmu. Je li to neki moj duh, neka druga verzija mene? Sećanja su jednostavno bila toliko jaka, opipljiva, rekla bih čak emotivno nabijena i obojena, utvrđena, da je sa mnom na svakom koraku koračala i Nina iz 2011-e. Bilo mi je potrebno neko vreme da se otvorim gradu za nove uspomene i dozvolim Moskvi da prodre do Nine iz 2020-e, tako da sam jednog jutra stajala ogoljena pred prizorom kupola hrama Vasilija Blaženog koje su bile okupane u jutarnjoj izmaglici i nežnom svetlu. U tom trenutku sam se opet zaljubila u Moskvu.
Imaju li ti smisla te “ponovljene destinacije”?
Ponovljene destinacije volim ne samo zato što imam drugu priliku da posetim sve te voljene ulice i ćoškove, ne samo zato što na taj način gradim svoju malenu rutinu u gradu koji već osećam kao svoj dom, već zato što je to i šansa da sagledam sebe iz drugog ugla, sa određene distance (u ovom slučaju distance duge 9 godina) i tako vidim koliko sam porasla i napredovala. Sa svakim ponovnim dolaskom u istu destinaciju lepo je i neophodno napraviti takvu vrstu revizije jer je jedinstvena i drugačija od one koju radite u svom stalnom mestu boravka. Druga poseta Moskvi mi je dala do znanja da mi je srce na pravom mestu.
“Mislim da je Moskva jedinstveni primer grada u kome staro i novo podupiru jedno drugo na najlepsi moguci nacin.”
Što ti “ponovljene destinacije” mogu još dati i kako to zaista izgleda u praksi?
Najviše volim da se zaputim ulicama grada bez posebnog cilja, pustim intuiciju da me vodi. Obnavljam „staro gradivo“ ali usput otkrivam i novo. Bitno mi je da na svim destinacijama, a pogotovo ponovljenim, nađem neko svoje mesto koje mi je udobno za dugo ispijanje čaja i par sati rada na laptopu, mesto u kome mogu da posmatram ritam grada i ljude kroz prozor. Uspela sam u tome i ovog puta, iako se Moskva za ovih 9 godina dosta izmenila. Promene su najprimetnije na gastronomskoj sceni (što mi je izuzetno drago jer lako padam na lepe i udobne enterijere kafea i oni najčešće i čine da se u nekom gradu osećam kao kod kuće) ali i na umetničkoj sceni – za ovo vreme se izgradilo dosta muzeja savremene umetnosti, moderna arhitektura sa lakoćom obgrljuje carsku i sovjetsku, a stare, napuštene fabrike se masovno pretvaraju u dizajn distrikte lokalnih umetnika. Mislim da je Moskva jedinstveni primer grada u kome staro i novo podupiru jedno drugo na najlepši mogući način.
Taj spoj je uistinu nevjerojatan i zapravo u takvom gradu uživaš u onome što je povijest ostavila ondje, a opet izlaziš gotovo pojednako fasciniran iz dijelova grada koji su se nedavno izgradili i ponudili nešto novo, drugačije, modernije. Dva si puta bila u Moskvi, zašto bi kupila opet kartu u tom smjeru, u taj grad?
Kao nekome ko je studirao rusku književnost i posvetio godine izučavanju njihove kulture, svako putovanje u Rusiju je prilično emotivno. Ja često kažem da je moja duša verovatno u nekom prošlom životu lutala ruskim stepama jer drugačije ne mogu objasniti tu povezanost, a sve zahvaljujući njihovoj književnosti. Mislim da mi nikada neće dosaditi hodanje istim ulicama kojima su koračali Dostojevski i Puškin, i koliko god možda nekome Crveni Trg zvučao kao „ruski kliše“, stajanje u njegovom srcu sa pogledom na raznobojne kupole hrama Vasilija Blaženog, veličinu Istorijskog muzeja i svetiljke GUM-a dok se čuje zvono sa Kazanjskog hrama je potpuno transcedentalno iskustvo, pogotovo u sumrak kada svetlost igra najlepšu igru sa svom tom arhitekturom.
Naredno, treće putovanje u Moskvu se nadam da će biti opet na leto ili proleće kako bih mogla potpuno da uživam na pikniku u Caricino parku ali i osetim puls savremene Moskve kroz koncerte i bioskope na otvorenom i gradske festivale.
Što si naučila o ovom gradu nakon dva odlaska? Što nikad nećeš shvatiti?
U Moskvi sam više nego li u bilo kom drugom gradu shvatila značaj vremena, prvenstveno zbog njene veličine. Sve što vam se čini blizu ili „tu iza ćoška“ pokaže se da ipak „pojede“ više vremena nego što ste planirali. Čak i jedna poseta muzeju neretko zahteva celo popodne, a nekada i ceo dan. Pa i moskovski metro, koji obožavam najviše na svetu, čini da osećam kao da se neprestano utrkujem sa vremenom. Tako da sam zadivljena kako Moskovljani stižu svuda na vreme i uspevaju da sve isplanirano za jedan dan sprovedu u delo. Izgleda da moram ponoviti Moskvu još koji put kako bih se i ja uhodala u taj njen ritam :)
Zadnjih godina svima govorim da u Moskvu moraju zimi. Onda kada pada gusti snijeg i ceste su pokrivene snijegom. Jer… to je prava Moskva, govorila bih, ona Moskva iz romana koje smo čitali. Međutim, volim ju i u ljetno vrijeme, a danas bih otišla, vjerujem, bilo kada da mi se pružila prilika. U koje doba bi ti ponovila Moskvu?
Kasno proleće ili rano leto. Tada je grad živ, rascvetan i veseo a vreme najblaže prema svima koji nisu naviknuti na rusku hladnoću.
Na koji način ponoviti ovaj grad, a da se ne ponovi sve što je ponovljeno?
Kroz hranu! Hoćete tradicionalnu sovjetsku kuhinju, fuziju savremene gastro-scene sa ruskim kulinarskim tradicijama ili veganske varijante – sve je ovo moguće dobiti u Moskvi, i to svaki put na neki novi način.
Kada pomisliš na Moskvu, koje doba dana ti je u mislima, koja pjesma u glavi i misao?
Kao i svaki drugi grad, i Moskva je najlepša u ranu zoru dok se još budi pokrivena izmaglicom i nežnim svetlom, kao i u kasno popodne, tik pre zalaska sunca okupana nijansama narandžaste i crvene. U ta dva doba dana je najviše volim. Imam tu naviku da neke pesme povezujem sa određenim destinacijama te se plašim da je taj spisak za Moskvu prilično dug obzirom na našu dosadašnju istoriju :) Ali ako bih morala da izaberem jednu, to bi verovatno bila „Утро Полины“ od Nautilus Pompiliusa. Savršena kao saundtrek za šetnju širokim ulicama upravo u to kasno popodne, u smiraj dana. A dok upijam Moskvu u glavi mi se vrti misao Dostojevskog: „Lepota će spasiti svet“.
Moskva je nešto posebno. Moskvu i kad ponoviš, još uvijek imaš dovoljno mjesta na životnoj agendi za nju. Možda u nekim drugim godinama svog života, s nekim drugim ljudima.
Ili sam(a).
Putovanje u Moskvu se prepričava uvijek i iznova i uvijek ima slušača. I kad ponavljaš Moskvu, čak i ona turistička mjesta, koja za više posjeta istom gradu izbjegavaš, u Moskvi ih prizivaš, tražiš, želiš da su dio i tog putovanja. Zapravo da te uvjeri da je ta Moskva tu, i uvijek će biti, dok trčiš po nova sjećanja.
Hvala Nini na dijalogu i na sjajnim fotografijama.
