“Tara je verujem svakom posebna iz drugih razloga. Meni jer je pitoma, mekana... njen veliki deo je potpuno nedirnut”
Iako nikad nismo nikad zajedno otputovale, sva naša onlajn putovanja gledam kao neku uvertiru u neki naš susret u gradu koji ćemo obje s našim obiteljima voljeti. Ne bih se bunila ni da se nađemo na planini, svatko sa svojom košarom sreće i najdražim objektivom, a i dječicom koja oko nas skakuću i gladna su već na prvom koraku jer… znaju da imamo nešto ukusno. Nevena zasigurno, a ja ću se potruditi oko kavice i finog planinskog čaja, po izboru te naše sretne družine.
Ova priča je čekala neko vrijeme, preslatki Oleg sa slike je već narasao, Tara je promijenila skoro 4 godišnja doba dok je izašla na Project: We Travelu, ali niti u jednom trenutku nisam dvojila da baš ovaj dijalog mora biti baš ovdje. A o Tari… najradije slušam od drage Nevene s bloga Hleb i Lale.
P:WT: Vidjela sam da ste nedavno otputovali na Taru (prije godinu dana :), op.a.), gdje je Tara smještena i ima li neki put kojim je najbolje doći do nje?
Nevena: Tara se nalazi u zapadnom delu Srbije, na granici sa Bosnom i Hercegovinom. Do nje se jednostavno stiže kombinovanjem autoputeva A1 i A2 i lokalnih puteva. Postoji nekoliko opcija, ali meni se najviše dopada ona gde se prolazi pored Čačka, kroz predivnu Ovčarsko-kablarsku klisuru, pored Užica pa preko sela Kadinjača gde se nalazi poseban spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu.
P:WT: Tara je Nacionalni park Srbije, dakle, nije nepoznato mjesto… zašto voliš odlaziti onamo?
Nevena: Tara je verujem svakom posebna iz drugih razloga. Meni jer je pitoma, mekana, prepuna četinara i njen veliki deo je potpuno nedirnut (na žalost, kako stvari stoje, to je počelo da se menja i sve više i više se gradi). Ima neki vajb kao da je vreme tamo stalo negde u sedamdesetima jer na celoj planini ima samo 2 hotela, oba kao građevine jako zanimljiva, pogotovo hotel Omorika. Oba hotela su u vlasništvu vojske i u poprilično su u lošem stanju. Strašno me nervira to odsustvo svesti kakvi su dragulji, koliko su dobro osmišljeni i na kakvim se mestima nalaze i prepuštaju se propadanju. Verovatno čekaju vreme da se prodaju, da ih kupi neko imućan, malkice ih „dotera“ i pretvori u hotele sa 5 zvezdica koji će biti dostupni samo nekolicini... Jako bih volela da nisam u pravu. Jako!
Mi smo nedavno otkrili predivan kameni hotel/sanatorijum iz perioda nakon prvog svetskog rata koji je potpuno napušten u srcu Tare sa pogledom na šumu i brdašca… Neverovatan potencijal!
“Sa planine se uvek vratim sa osecajem bogatstva.”
P:WT: Za one koji nisu upoznati s ponudom ovog mjesta, imaš li neki savjet kako najbolje isplanirati dan na Tari ?
Nevena: Kao što rekoh, hoteli nisu neki izbor ali zaista ima pregršt jako zanimljivog privatnog smeštaja. Ponuda klope je možda old school ali baš to volim tamo. Domaća pita sa domaćim korama, uštipci, kajmak… Omiljena mi je bašta restorana Javor, mnogo volim taj šumski, sunčani momenat sa menijem kao iz osamdesetih ali sa jako kvalitetnim jelima. Tarska šubara i čorba od pastrmke su must try!
Cvetne livade na Tari su kao iz filma i preporučujem da u restoranu Jeremičak poručite uštipke, kajmak, ajvar i domaću pitu sa krompirom i zaputite se na piknik. Mislim da se tako najbolje može doživeti svi mirisi i ukusi Tare.
Tara je uvek privlačna. Zbog četinarskih šuma i malog broja turistra lepa je i zimi, pogotovo kada padne sneg ali cvetne livade su ipak najlepše s proleća i u leto.
“Tara zaista ima puno staza i vidikovaca na koje bez problema mogu i najmladji da se zapute...”
P:WT: Zadnji ste put otišli onamo sa svojim malenim. Kako se Oleg snalazio na planini?
Nevena: Oleg je pravi Laloš, dete iz ravnice pa mu nisu mila pentranja kao Miljanu i meni. Šalim se, još je mali pa nas to najviše ograničava ali Tara zaista ima puno staza i vidikovaca na koje bez problema mogu i najmlađi da se zapute. Oleg posebno voli trim stazu kod hotela Omorika a i ja isto jer je cela u paprati i borovima. Te lepote mi nikad nije dosta.
Na Tari ima veliki broj fenomenalnih vidikovaca, planinarskih staza, predivno jezero Zaovine i zaista svako može pronaći avanturu na njoj. Sada kada imamo malo dete dovoljna mi je šetnja šumom ali jedva čekam da otkrivamo sve te vidikovce i planinarske staze sa Olegom.
P:WT: Što tebi donosi boravak na planini?
Nevena: Pre Vojvodine sam živela u Slavoniji a to su dve skoro identične regije 😊 Bez obzira na to, sama ravnica u meni budi depresiju s vremena na vreme. Jeste da ima neke posebne slobode u tim nepreglednim poljima, ali baš mi fali planina u životu i kada god mogu, odem makar na Frušku Goru u šumu. Ili na neki produženi vikend gde mogu da se nadišem tog čistog, šumskog vazduha. To stapanje sa prirodom, kada si okružen zemljom i drvećem me ispunjava mirom i osećajem da će sve biti u redu. Uvek me podseti koliki sam sretnik što imam sve to oko sebe, što imam mogućnost da čujem ptice i mirišem borove u vazduhu… Sa planine se uvek vratim sa osećajem bogatstva.
P:WT: I sama često, kad odlazim s djecom na planinu, osjećam neku ispunjenost i srecu. Shvatila sam da mi odlazak znači mnogo i da me smiruje, prizemlje. I brine me, kao i tebe, zašto ljudi ne brinu koliko bi trebali. Vidjela sam da si i ti pisala o tome... Kako se izdići iz toga?
Nevena: Kada je Tara u pitanju, a verujem i druge planine, najteže mi je da prihvatim da ljudi koji tamo žive ne mogu da osveste koliko je važno da sačuvaju tu nedirnutost. Znam da postoje ljudi koje rade na tome i bore se ali kao da se potencijal svake planine gleda samo kroz profit. Održivi turizam je jedino što može spasiti našu prirodu. Ulaganje u očuvanje kulturne i prirodne baštine i smanjenje broja turista bi možda uticalo na više cene smeštaja i ponude ali vreme je da i mi svi svesno doprinesemo očuvanju onogo šta volimo a ne samo da kalkulišemo kako ćemo sa što manje novca iskoristiti što više (neobnovljivih) resursa.
